AntiFA shminxi rulz!!!
petak, 23.06.2006.
NEMA VEZE AKO GUBE,ZASVIRAT ĆE NAŠE TRUBE...
|
Pozdrav!! Juče bijah u Stuttgartu.Znate svi šta je tamo bilo...Pa odlucih malo da vam prepricam put... Krenusmo u 12:05h,popodne.Mislim,tad smo trebali krenut,naravno,kasnili smo.U zracnoj luci sve puno hrvatskih dresova...  Oko pol2 smo dosli. Onda nas je autobus odfuro do Karlovacko kornera.Imali smo oko 3sata slobodno do polaska na tekmu. Atmosfera u gradu je nopisiva...Nisam nikad tako nesto dozivio,iako sam bil na hrpu utakmica... Sa svih strana samo naviru navijaci,svih vrsta i boja,iako je,naravno,najvise bilo nasih...Svi su prijatni i nie bilo nikakvih sranja.Svi su se skupa druzili,slikali,pili...Ja se nisam prevec napio jer je seka stalno nekud hodala...Htjela je nac neki trg,odnosno glavni trg,gdje se gledala tekma na velikom platnu,a to smo nasli tek pred polazak na tekmu.U medjuvremenu smo bili u nekom žabarskom lokalu na biri(najskupljoj u zivotu  ) i kod Turaka na kebabu(najbolji u zivotu ).Krenusmo na stadion oko6.Prosli smo pored naseg i njihovog hotela i vidli igrace dok ulaze u autobuse... I onda...Dosli tamo i svi skupa isli na tribine...A tamo...Kurac!!Vise me pregledavaju na utakmici s Medjimurjem...Mogo sam unjeti ves masinu...I onda...Ono sto sam ceko mjesecima...Ulazak na stadion!!Jaoooo!!Neopisivo!!Stadion nizak totalno,mozes pljunut na igraliste.Odlicno!! I onda...Himna!!Jao!!Vrhunac ekstaze!! I pocela tekma,pocelo navijanje.Navijali smo cijelo vrijeme.I kad smo vodili,i kad smo bili u kurcu,al navijali smo...Cak i kad je tekma zavrsila,ostali smo jos desetak min.na stadionu i samo navijali... Svi su isli doma pognutih glava,mnogi i sa suzama u ocima...Strgani smo sjeli na avion,nakon carinske kontrole,nie bilo problema...I u tisini dosli u Domovinu... Sve u svemu,dojmovi su prekrasni,najljepsi dogadjaj zivota.Želim zaboraviti rezultat i losu igru i nek mi u sjecanju ostane prekrasan osjecaj,jebite,bio sam na SVJETSKOM PRVENSTVU!!!!  Jedva cekam sljedecu tekmu,falit ce mi nogomet.Jadno su igrali,ali i dalje cu ih bodrit jer: NEMA VEZE AKO GUBE,ZASVIRAT CE NASE TRUBE,AJMO HRVATSKA...!!!!!!!!!!!! |
- 16:21 - Komentari (31) - Isprintaj - #
četvrtak, 01.06.2006.
PREDOBRO!!Ne znam zasto me ovo sad opralo,ali moro sam ovu pjesmu stavit.UŽIVAJTE!
|
ĐORĐE BALAŠEVIĆ-Mi Smo Još Uvek Zemljaci Kada se noć i subota sretnu Zakuva se takav žur na Menhetnu Da bele rade iskaču iz saksije Startuju tada opasne njuške Protuve ženske, seke muške Al glavni provod ipak je lov na taksije Majstor je stao ko da je znao Sitna mu kiša farove tiho gasila I učini mi se momenat pre tog Da na visuljku prepoznah svetog Vasila Svi su taksisti uglavnom isti Stari kontraši i nihilisti Ili ćutljivci nemi od ružnih prizora Na poznat govor samo se trže Neko već trubi da tera brže Proviri mišić iz ugla retrovizora Al svaka psovka mišolovka I on je jedva čekao da se ulovimo Odgurnu volan ko supu vrelu Okrenu se lupi po čelu Zaglavljen metak i tišina A srce tuče sedam osmina Mi smo još juče bili zemljaci Poznam ja odmah naše oči iste Šta se tu folirate da ste stranci Kada niste Mi smo još juče bili tim snova A evo kako danas stoje stvari Ne smeta ništa što je zemlja nova Mi smo stari Devedes` prve spakov`o kofer Hortikultura, trenutno šofer `Ajmo do njega, po ženicu i svastiku Tri čase kaže, rečicu prave Četiri bome, Njujork poplave Ote se suza i zamuti mastiku? I reče nam gorko ne d`o Bog nikom Da `leb zaradi politikom, greh je to Vidiš, moji sinčići Vangel i Blaže dohvate globus, Strumicu traže I gde god prstić na Balkan stave Pokriju barem tri države I tako krene cuga za cugom Proveja jutro kao sitno brašno Javi se onaj stari žal za Jugom Nista strašno Čuvaj mi Bože bivše zemljake Moje su pesme njinih reči pune A tuge su nam tako podjednake Da me zbune |
- 15:49 - Komentari (23) - Isprintaj - #
nedjelja, 28.05.2006.
Ajde da najzad nekaj napisem...
|
Evo ga... Ovaj vikend je motorijada u Zelini...Bil sam ščera....Uneredio sam se ko Rus za Novu godinu.Sad me jos boli glava i želudac i osjecam se pijano...  Jako mi se svidilo...Lijepo je bilo...Sreo sam mlogo poznatih ljudi i popio precise alkohola Svirali su Psihomodo Pop.Prekjuce su bili Zabranjeno Pusenje,bas mie zao sta nisam na to mogo ić. Bio je neki fajt pri početku.Likovi mrcine,superteška kategorija.Trcali i tukli se jedno dvajst meteri,cirka... Bilo neugodno za vidit,moram priznat. E,bile neke plesacice,bogtejebo!!Dobro izgledaje... Bilo fakat puno rulje,dosta cura... I,naravno,bilo je previse prejebenih motora!! Došo sam mado iza 3,pijan ko Belfast... I sad fakat ne znam kaj da pisem,stavljam ovaj post samo zato sta sam vidio blog da mi stoji onakav vec sto godina,pa sam htio nesta novo metit... Ma boli me kita,ko da ce ovo neko citat,sem Peewe,kojeg pozdravljam..... Aj b!!  |
- 12:39 - Komentari (14) - Isprintaj - #
subota, 13.05.2006.
DANAS JE TEKMA,bog te jebo!!!!
|
Aj bok!Svi me jebeju da dugo ništ ne pišem,pa evo vam,pa čitajte,ak ste toliko željni mojih govana. Jao!Danas je najveća tekma u državi.Zadnja u sezoni,sad će ove naše pičke se odmarat 3 ipo godine,al na ovo moram ić,a nisam bio na tekmi preko mjesec dana  Bit će preopasno!!Koreografija prek tri tribine Briem da to nikad kod nas nie bilo.Iam karte za Istok.Jer,ipak je Istok istočno Juče bijah sa koleginicom u nekoj birtiji.Bilo odlično.Oblili se ko bradavičaste svinje.Ona je bila presmješna,ja još,manjeviše,normalan. Al lik je GAZDA,ovaj konobar,mislim.Leđenda,totalna.Naplatio nam je 10kn manje,da imamo zapljuge  ,dao nam je 5-6 pljugi...Ma lik je glavni.Idem se sad,još malo,napucat ćevapa,pa ne tečmu... Jedva čekam...Vidimo se... |
- 11:31 - Komentari (16) - Isprintaj - #
ponedjeljak, 01.05.2006.
SRETAN PRVI MAJ!
|
Priznat ću,nisam se potrudio...Al moro sam ga obilježit.Evo nešto malo o tom danu: MEĐUNARODNI PRAZNIK RADA - 1. SVIBANJ Prvi svibanj, Međunarodni praznik rada, podsjećanje je na povijesnu borbu radničke klase u čitavom svijetu i težnju da se stvore humaniji i pravedniji odnos prema radniku/ci. Stoljetna borba za radnička prava Federacija trgovačkih organizacija i Radnički sindikat su 1884. godine donijeli rezoluciju o osmosatnom radnom vremenu, koja je trebala stupiti na snagu 1. svibnja1886. godine. Ova rezolucija je izazvala generalni štrajk u cilju ostvarenja radničkih zahtjeva, jer sve legalne metode nisu uspjele. S obzirom da su radnici do tada radili 10, 12 ili čak 14 sati dnevno, podrška za osmosatno radno vrijeme je izuzetno brzo rasla, bez obzira na indiferentnost i neslaganje mnogih sindikalnih vođa. U travnju1886. godine, 250.000 radnika je uzelo učešće u štrajku. Centar pokreta je bio u Chicagu i bio je organiziran od strane Međunarodne radničke asocijacije. Biznismeni i državne institucije su bile zaprepaštene sve većim revolucionarnim karakterom pokreta i spremili su i adekvatnu odbranu. Policija i lokalna milicija podigli su stupanj spremnosti te dobili novo naoružanje, a sve to su financirali lokalni biznismeni. "Chicagocommercial club" je financirao sa 2.000 dolara nabavu strojnica za Nacionalnu gardu Illinois-a koje su se trebale upotrijebiti protiv štrajkača. Bez obzira na sve to, do 1. svibnja pokret je okupio veliki broj tekstilnih, obućarskih i radnika iz ostalih grana privrede. Ali, 3. maja 1886. godine, policija je počela pucati na radnike u "McCormic Ripper works factory" i tom prilikom su ubijena četiri radnika, a veliki broj radnika je ranjen. Čelnici sindikata su sljedeći dan sazvali masovni miting u Hymarket squer-u kako bi protestirali protiv brutalnosti. Miting je prošao bez incidenta, ali kadaje na red došao i posljednji govornik ostalo je tek nekoliko stotina štrajkača. Tada je 180 policajaca došlo i naredilo im da se raziđu. Kada je govornik sišao sa platforme, bačena je bomba na policiju i tom prilikom je ubijen jedan policajac, a ranjeno 70. Policija je odgovorila pucnjavom, ubivši jednog, a ranivši mnoge druge. Iako nikada nije točno utvrđeno tko je bacio bombu, ovaj incident je poslužio kao izgovor za napad na lijevicu i radnički pokret. Policija je upadala i pretraživala domove i kancelarije osumnjičenih radikala, a stotine ih je uhapšeno bez optužbe. Čelnici radničke partije su uznemiravani, a osam njih koji su bili najaktivniji optuženi su za zavjeru prilikom ubojstva koje se dogodilo u bombaškom napadu na Hymarket-u. Sud je svu osmoricu proglasio krivim, usprkos nedostatku dokaza koji bi ih povezali sa bombašem (od njih osmorice, samo jedan je bio prisutan na mitingu u to vrijeme, dok su se ostali već bili razišli) i osuđeni su na kaznu smrti. Albert Parsons, August Spiss, Adolf Fisher i George Angel obješeni su 11. studenog1887 godine, Louis Leing je izvršio samoubojstvo u zatvoru, dok su ostala trojica oslobođeni 1893. godine. Ne začuđuje činjenica da su država, biznismeni i ostali zvaničnici, kao i predstavnici medija, željeli sakriti pravu istinu o "svibanjskim događajima", predstavljajući ga kao praznik koji se slavi isključivo na Crvenom trgu u Moskvi. U svojim pokušajima da izbrišu povijesnu istinu i značaj 1. svibnja, umjesto Dana rada proglašen je Dan zakona, praznik koji ima svaku drugu konotaciju, osim one koja bi zaista trebala biti. Bez obzira na sve to, događaji iz 1886. i pogubljenje čikaških radnika je ipak utjecalo na svijest naroda kao i budućih generacija radikala. Emma Goldman, koja je tih godina baš imigrirala, kasnije je isticala da su ti događaji predstavljali njezino političko rođenje. Louise Parsons, udovica Alberta Parsonsa, pozivala je siromašne da svoju ljutnju usmjere ka onima koji su i odgovorni za to njihovo stanje - ka bogatima. Umjesto da nestane, radnički pokret se povećavao, stvarajući brojne druge pokrete i organizacije, uključujući i "Industrijske radnike svijeta". Proslava 1. svibnja je suvremeno obilježavanje i podsjećanje na događaje iz 1886, ali sam ovaj dan ima posebno značenje zaradnike širom svijeta. Međunarodna radnička organizacija (prva međunarodna organizacija te vrste u svijetu) 1889. godine proglasila je 1. svibanj praznikom radničke klase, kao znak sjećanja na događaje u "Hymarket Martirs-u". Crvena zastava je postala simbol radničke krvi koja je pala za ostvarivanje radničkih prava. Svibanj tj. Maj je peti mesec u godini i još od doba starog Rima ima 31 dan. Ime je, čini se, dobio po Maji, staroitalskoj boginji prirode, plodne zemlje i biljaka. Ako bi se birao najljepši mjesec, svibanj bi po većini ljudi bio na prvom mestu. To je mjesec kada se priroda već probudila iz zimskog sna i sada sve buja, raste i razmnožava se. Dani su primjetno duži, a sunce prijatno grije. Mlade majke izvode svoju djecu u šetnju i stiže prvo voće i prvo povrće. Proslava prvog maja vuče porijeklo iz mnogo davnijih vremena. U starom Rimu su toga dana održavane svečanosti u čast Flore, boginje cvijeća. A u srednjem vijeku u Europi su se organizirale procesije koje su nosile zelene grančice i vijence, birali su se kralj i kraljica maja itd. Ovakve proslave su zostatak nekadašnih rituala koji su imali za cilj da obezbijede plodnu žetvu i uvećaju stada stoke. 1. svibanj 1949 G. Kajper otkrio Nereidu, Neptunov satelit. 5. svibanj 1961 Alan Shepard - prvi amerikanac koji je poletio u svemir.  |
- 17:02 - Komentari (21) - Isprintaj - #
nedjelja, 30.04.2006.
INATI SE, SLAVONIJO!!!
|
Jao!Pozdrav svima,pa i njima! Htio biš vam maljo prenet dojmove sa jučerašnjih svatova...Naime,imali smo šokačke svatove,kod Zaprešića,prema granici sa ciganicom...Tamburaši su došli iz Babine Grede...U svatovima uglavnom Đurićani,ko i mladoženja... U crkvi je,naravno,bilo dosadno.  Pop je bio presmješan,ja sam se trg'o.. A ovi likovi što sviraju crkvene pjesme,ko neki rok bend..Imaju čak i bubnjeve u crkvi .Kasnije sam ih vidio kak iz samostana iznose gajbu piva..Za gažu u crkvi dobiju gajbu..Hrana nije bila kao što inače bude u našim svatovima,ali nije da se nisam najeo....Nisam puno popio jer mi je mama brojala,al odlično sam se osjećo..Poslje darivanja smo se kerili do zore..Svirali su nam.Maldi i kum su klečeli pred tamburašima,pa tamburaši pred njima....Dali su im sve pare,na kraju je kum ubacio novčanik primašu u košulju..U kolu smo popili jedno 5litara vina u cca sat ipo i na kraju su polupali bokal,al nisu puno smjeli jer se svekrva ljutila i rekla da nema razbijanja,pa nisu ovo Đurići ....Došli smo dosta rano..Mama nas potjerala oko 5,iako nismo htjeli ić.. Došli smo doma kad je svanulo i spavali do malo prije. Sad bi trebali ić tamo na ručak,jer svatovi od jednog dana ni nisu svatovi,al nekak smo pretruli da bi išli igdje.... Tolko za sad.. Bokšić!! |
- 15:41 - Komentari (7) - Isprintaj - #
nedjelja, 23.04.2006.
Zdravpo!!
|
Eeeeeeeej!!Zdravo svima!! Sutra najzad škola! Jedva čakam.Neću moći spavati..Neki dan sam sanjo da je ponediljek i da pozdravljam ekipu pred školu....Fakat mi fali..Juče smo se zoždrali ko seljaci na svinjokolji.I bilo je krasno..Bilo je i sranja,ali otome ne želim pričati... Svima sretan nastavak škole!!  Pusa svima!!!! Uživajte! |
- 20:42 - Komentari (13) - Isprintaj - #
srijeda, 12.04.2006.
I tak...
|
Zdravo!Samo da se javim da sam živ,ako to ikoga zanima...Svi dani su mi,uglavnom,sjebani,al ovaj danas,bože me sačuvaj!Ništa mi ne ide od ruke.Ko da mi se neko sprda.Al ne da mi se uopće... I tak... Šta da vam pričam? Nemojte bit deprimirani!Ja sam malo u qrcu,al doće sve na svoje.I ne mi se više pisat.Pozdrav svima!Budite mi dobri!  U prekrasno raspoloženje,evo jedna lijepa pjesma od Kečera: OBDUKCIJA Ulazim u prostoriju hladnu, želim vidjet' tebe mrtvu jadnu, đelat hladnjak ogromni otvara, preda mnom tvoja grozna pojava. Tvrda si i poluukočena, gola potpuno, hladna, ledena, trbuh ti naduo, puna jesi vode, voda će suknuti kada te ubode. Zašto si rano život sebi uzela, u mutnu rijeku mlada skočila, ružni su ti unutrašnji organi, a pušit si ga počela tek od lani. Bok!  |
- 20:14 - Komentari (21) - Isprintaj - #
srijeda, 29.03.2006.
UMIREM!!
|
Aj bok!Sad bi vam treo nešt pisat,a jebeno mi se ne da.Naime,pre par dana(u petak)je bio koncert od (Ne)normalnih,kao što najavih. I kak je bilo?Počelo je predobro.Tražili smo klub jedno 3sata.Al kad smo došli......Predobro!!Koncert je,naravno,kasnio,ali samo pola sata.Predobro sviraju.Odlična je atmosfera bila.Oko 3ipo sata su svirali.... I ne znam kaj da više pišem. Ne volim vas!! Aj b!  |
- 19:30 - Komentari (12) - Isprintaj - #
subota, 11.03.2006.
Hu d fak is Gad?!
|
Jebotebog Budim se, jutro je, odljepljujem svoje okice, znajuci da je dan kada bog umire - predivan! Vani je oblacno, prohladno i odlicno, danas je baš spremno sve - danas bajka umire! Došo sam kuci pijan ko kanta - razbio auto i srušio vrata, za rucak se fino izbljuvo po stolu, starom pokazao guzicu golu, vlastitu majku lupio šakom, šutnuo macku i jebo se s bakom! Vlastitu majku razvalio i predobro ševio se s bakom! Jebo te bog! Bio sam loš! Dva ocenaša pa mogu još! Zašto da budem dobar i pošten kad bi mi bog oprostio sve? Svakoga dana sjedim i placem žaleci sve te instant-vjernike. Dok vjeruju mahom u gluposti, u 21. vjeku on ne postoji! Umro je od teške bolesti koju ste kršcanstvom nazvali. Jebo te bog! Bio sam loš! Dva ocenaša pa mogu još! Sutra cemo srediti stvar uz nedjeljni rucak - božiji dar! Jebo te bog, bio sam loš! Dva ocenaša pa mogu još! ZUAB LUDI (U zabludi) Zora je čovječanstva Oduvjek bila sumnjiva Što se sve događalo, Prije našeg vremena Vjerujem da je istina Drugačija nego smo navikli Od milijardi mozgova Jako malo razmišlja Možda su Sodomu I Gomoru Uništili svemirski brodovi A naivni seljaci Pomislili da su bogovi Pa zar I danas žene, Bezgriješno ne začinju Koliko lažnih profeta Nove religije počinju? Od početka civilizacije Radije vjerujemo drugome Mjesto da sami barem malo istražimo Da zajednički istinu obnažimo Kako objasniti piramide I uskršnje kipove Kad je I dan danas Nemoguće raditi bez pogreške A što je sa letom u svemir Temom pretkršćanskih epova Kako su mogli opisati Nešto što ne postoji? AMEN U muku gomila sluša priče jednog glasa Pajac skuplja lovu slavu razapetog stasa Križarski ratovi svatovi u ime boga Management kroz povijest ubija ljude k'o droga Nedjeljom u dvanaest kupovina mjesta za raj Maskirani luđaci reklama za lažni sjaj Tko se ovdje klanja 'ko ovdje radi sranja Dal' je vjera to u boga il' mašina za novčana pranja Dajte pare za ovo dajte pare za ono Plati sakramente želiš vidjet ljude svete Braćo i sestre mir s vama dajte pare Braćo i sestre vi ste jebene budale Oprosti bože ne mogu iz ove kože Kuće su ti postale javne i još se množe Politika je kurva al' nosi takva odjela Tvoji su propovjednici maskirani ispod raspela Umješani su u svašta umješani u tranzicije Inkvizicije natalitet i poslove policije Pola ih shvaća što pričam pola ih je bijesno U redu za moje smaknuće prilično je tijesno I bože šta da kažem kad me učiš da ne lažem Kada vjerujem u ljubav u ono zbog čeg si tražen Napisao sam presudu nož je ispod vrata Al' ko im jebe mater kad je samo jedan tata Bože oprosti takvog si me stvorio Bože oprosti uvijek sam istinu govorio Bože oprosti za bolje sam se borio Ne želim u pakao ovdje sam izgorio Refren Amen da vidim ko je tu bez grijeha Amen da vidim ko će prvi bacit kamen Amen moje tijelo krv i meso Amen ne želi klanjat se na znamen |
- 19:25 - Komentari (13) - Isprintaj - #
Dnevnik.hr |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
Opis bloga
ma dosada
ĐOLE
Čovek sa mesecom u očima Sumoran i nem, jablan gromom razvaljen, zagledan u čašu preduboku. Bio mi je stran i na izgled normalan, al' tad mu spazih odraz meseca u oku. On me oslovi: "Pa, kako idu poslovi?" "Ma, idu", progunđah, "u vražjeg vraga!" Na to on planu naprasno, odmeri me sablasno, "Nemate vi pojma, braćo draga..." Ne znaš ti šta znači ubiti grad, ne znaš ti bauke kaljavih rovova. Ne znaš ti šta znači spavati sad, čim sklopim oči, ništa osim tih krovova! Kada sklopim oči nebom naiđu mobe, zamirišu gostinske sobe, nebom svadba odzvanja. Kada sklopim oči nebom promiču lica, zatreperi roj tamburica, Dunav sedef odranja... Zverko ludila, što si se probudila? Crni ti je princ poljubac dao. Al' neću se stideti što Boga neću videti, jer to i nije Bog kojeg sam znao. Ne znaš ti, nema oslobođenih, svaku tišinu mi granata prošara. Spasen je taj prvi pogođeni, a svi su drugi večni taoci košmara. Kada sklopim oči nebom naiđu lađe, zvona, lavež, komšijske svađe, miris svežeg oranja. Ali kada svane vetri s reke zacvile. Znam, to tuže vodene vile, Dunav tamjan odranja. D-moll Odlutaš ponekad i sanjam sam. Priznajem, ne ide, ali pokušavam. I uvek dođe d-moll. Spusti se k'o lopov po žicama, ruke mi napuni tvojim sitnicama i teško prođe sve to. Jedan d-moll me dobije kako odeš ti. U sobi je. Glupi d-moll uvek sazna kad je to. Uhvati me čvrsto i ne popušta. Lud je za tišinom, to ne propušta. Vodi me u svoj plavičasti dom. Jedan d-moll me razvali, neki bi to prosto tugom nazvali. Nije to, šta je tuga za d-moll? Ponekad te nema i sasvim sam izmišljam način da malo smuvam dan, ali je lukav d-moll. Pusti da se svetla svud priguše, sačeka poslednje zvezde namiguše - vuče mi rukav: "Idemo!" Plaši me on, gde si ti? Hiljadu se stvari moglo desiti... Glupi d-moll, za kim tuguje svu noć. Uzme me u svoju tamnu kočiju. Nebo primi boju tvojih očiju. Znam taj put, to je prečica za bol. Jedan d-moll me razvali, neki bi to prosto tugom nazvali. Nije to, šta je tuga za d-moll? Ostala je knjiga sa par nepročitanih strana i neke stvarčice od herendi porcelana. I jedan pulover u kom si bila... I ostala je ploča "Best of Ru Cooder" i fina mala plava kutijica za puder i ja sam te ostao željan, dok me bude moja mila... Requiem Kad god prođem ulicom sa tvojim imenom pomislim na onu pesmu... Već je godinama ne pevam, stari refren nikom ne treba. A ljudi pesme kratko pamte, Komandante... Ostaće u knjigama i priča o nama: Balkan krajem jednog veka. Svako pleme crta granicu. Svi bi hteli svoju stranicu... Tope se snovi kao sante, ej Komandante... Na barikadama su opet zastave, svet ide k'o na praznike. I decu izvode s jutarnje nastave da vide gladne radnike... A gde smo mi, naivni, što smo se dizali na "Hej Sloveni"? Kao da smo uz tu priču izmišljeni... Vremena su nezgodna za momka kao ja koji gleda svoja posla... Nisam lutak da me naviju. Imam samo Jugoslaviju... Sve druge baklje bez mene plamte, e Komandante... Na barikadama su opet zastave... I svi su tu da dobiju na toj lutriji... Na barikadama su uvek najbrži, al' nikad i najmudriji. A gde smo mi, naivni, što smo se dizali na "Hej Sloveni"? Kao da smo uz tu priču izmišljeni... I prevareni... I kad god prođem ulicom sa tvojim imenom pomislim na Panta rei... Baciće se, tako, neki lik kamenom i na tvoj spomenik. Jer sve se menja, i sve teče... Čoveče. Jednom Jednom su sadili lipu, stari Nestorov, gos'n Čeda i još jedan. Bio sam nov u tom stripu, komšijin mali kog su pustili da gleda. Stari Nestorov, potpalivši korov, tad reče mi: "Ti si mlad... Ti ćeš dospeti za taj hlad..." Jednom sam voleo zbilja, mislim na ljubav pravu, šašavu i silnu, vozio hiljadu milja, k'o onaj ružni Francuz u prelepom filmu... Vukle me šine pod točak mašine, al' ona me spasila. Sve je druge ugasila. Hej, sve to dođe na svoje. Davno pravila znam: samo tuge se broje... Hej, opet tornjevi tuku na svetog Luku... Jesen je kriva, uvek me rasturi siva. Jednom je prošla kraj mene, sa tipom kog sam znao, taman da se javim. Skrila je pogled na vreme, al' sasvim dovoljno za žur u mojoj glavi. Bezvezno "zdravo" i klimanje glavom, i sve što već sleduje... Neka, lutko, u redu je... Hej, sve to dođe na svoje. Davno pravila znam: samo tuge se broje... Hej, opet tornjevi tuku na svetog Luku... Jesen je kriva, uvek me rasturi siva. Jednom su palili lišće, sa one lipe, dim je lebdeo do neba na kom su, nema ih više, stari Nestorov, gos'n Čeda i još jedan... Ko nije drvo razumeo prvo, pa tek onda sadio taj nije ništa uradio... I, shvatiće, kad-tad, da ne zna šta je hlad. Priča o Vasi Ladačkom Znate l' priču o Vasi Ladačkom? I ja sam je tek onomad čuo. Jednom devet dana nije izlazio iz birtije, kažu da je bio čudna sorta... Otac mu je bio sitni paor, 'ranio je sedam gladnih usti'. Mati mu je bila plava, tiha, nežna, jektičava, umrla je s trideset i nešto... Imali su par jutara zemlje, malu kuću na kraju sokaka. Na astalu navek hleba, taman tol'ko kol'ko treba, al' je Vasa hteo mnogo više... Želeo je konje vrane, po livadi razigrane, sat sa zlatnim lancem i salaše... Želeo je njive plodne, vinograde blagorodne, u karuce pregnute čilase, ali nije mog'o da ih ima. Voleo je lepu al' sirotu, uz'o bi je, samo da je znao: voleš jednom u životu, sad bogatu il' sirotu, to ne bira pamet nego srce... Sve se nad'o da će ljubav proći. Zanavek je otiš'o iz sela. Nikad nije pis'o nikom, venč'o se sa miraždžikom, jedinicom ćerkom nekog gazde... Dobio je konje vrane, po livadi razigrane, sat sa zlatnim lancem i salaše... Dobio je njive plodne, vinograde blagorodne, u karuce pregnute čilase, sve je im'o ništa im'o nije. Propio se, nije proslo mnogo, dušu svoju Đavolu je prod'o. Znali su ga svi birtaši, tražio je spas u čaši, ali nije mog'o da ga nađe... Mlad je, kažu, bio i kad je umro, sred birtije, od srčane kapi. Klonula mu samo glava, k'o da drema, k'o da spava i još pamte šta je zadnje rek'o... Džaba bilo konja vranih, po livadi razigranih, džaba bilo sata i salaša... Džaba bilo njiva plodnih, vinograda blagorodnih, džaba bilo karuca, čilaša... Kada nisam s onom koju volem, kada nisam s onom koju volem. Kad ja nisam s onom koju volem, E, kad nisam s onom koju volem. Znate l' priču o Vasi Ladačkom? I ja sam je tek onomad čuo. Čak i oni slični njemu, kada razmisle o svemu, kažu da je bio čudna sorta.. Život je more Život je more, pučina crna, po kojoj tonu mnogi što brode. Nije mi srce plašljiva srna. Ja se ne bojim velike vode. Lome me vali, nose me struje. Oseka sreće, a tuge plima. Šiba me nebo bičem oluje, al' još se ne dam i još me ima. U jutra rana plaše me senke minulih dana. Sećanja mutna kao u laži, kao u snu... Ipak se borim, ipak se nadam, sve manje letim, sve više padam, i sve su jače ruke sto me vuku dnu... Možda će žena svilenog bedra, koja me zove i pruža ruke, uliti vetar u moja jedra, do nove žene do nove luke. Život je more... Ratnik paorskog srca Kada se Braca devetneste vrn'o, s dalekog fronta 'di soldat je bivo, prič'o nam kako ga trefilo zrno, pa zavrt'o rukav i to pokaziv'o. A mi, a mi smo bili derani. Prič'o nam Braca o mirisu mora i o patroli od koje je bež'o, pa kako je opsov'o nekog majora i zbog tog posle na robiji lež'o. A mi, a mi smo bili derani. A mi, mi smo bili derani. Prič'o nam kako je preš'o Karpate, zujali meci k'o rojevi pčela. Rek'o je: "Rat vam je krvav, da znate, al' nije mi žao ni ljudi, ni sela. Ej, žao mi konja..." Kada se Braca devetneste vrn'o, svake je večeri prič'o na šoru kol'ko je curica usput prevrn'o i kako topovi livade oru. A mi, a mi smo bili derani. A mi, mi smo bili derani. Čim Braca korak iz avlije kroči skupi se društvo iz našeg sokaka. A svi smo imali velike oči, prepuna srca i maštu dečaka. Pa da, jer tad smo bili derani. Pa da, jer tad smo bili derani. Psov'o je Braca i krivce i žrtve, puške i vaške i rov prepun blata. Rek'o je: "Ne možes prebrojati mrtve jer su se carevi igrali rata. Ej, žao mi konja..." Negde u Braci je paorski koren i može rata i rata da bude. Kad nije paor za soldata stvoren, volije konje i zemlju neg' ljude. A mi, a mi smo bili derani i sve još je vredelo za nas. Hej, hej, konji beli nebom terani, kroz san i kroz oblake u kas. Lepa protina kći Još sam bio sasvim mlad, neke barske ptice sam lovio tad, kad je došla da se kupa lepa protina kći. Nije znala gde sam ja, da je gledam, krišom, kroz trsku i šaš, a preko reke noć je pala kao plašt. Mesec tinja nad vrbakom, srebri nebo, zveda roj, i kapi vode kao biseri koji blistaju svud po njoj... O srce ludo, ludi sni, već se moji drugovi momčili svi. A ja sam hteo samo jednu: lepu protinu kći. Čudnom pesmom zvoni drum, te su zime i svatovi došli po nju, iz daleka, neki svet za mene tuđ. Bas sam prošao sokakom. Padao je prvi sneg. I još ponekad zazvone praporci što je odnose, ko zna gde... Da se ženim, imam kad. Ja sam, eto, ostao momak do sad. Nikad više nisam sreo lepu protinu kši. Jedan život, miran, tih. Nekad bacim kartu il' napišem stih. Stvari teku, ja se držim izvan njih. I ljubim dobre, ljubim lake. Neke prave, a neke ne. I sve su vile, sve su kraljice. I sve su nevažne naspram nje... Svirajte mi "Jesen stiže, dunjo moja" Toga jutra sam stigao putničkom klasom, pa kući sa stanice časom, kroz bašte i prečice znane. A u vojsci sam stekao druga do groba i hroničnu upalu zgloba - suvenir na stražarske dane. Ušao sam na prstima, mati beše već budna i brzo se prekrstila. Reče: "Prošlo je k'o za čas, baš si stigao dobro jer svatovi su tu do nas pa ce ti svirati a ti ćeš birati". Svadba beše k'o svadba, i šta da se priča, parada pijanstva i kiča i poznata cura u belom. Već po redu poželeh im zdravlja i sreće, iz ruku mi otela cveće i sakrila pogled pod velom. Tad me spaziše cigani, kum je tražio pesmu, al' ja sam stig'o, briga njih! Širok osmeh i zlatan zub: "Znam da nije ti lako, al' danas nemoj biti grub nego zapovedi šta ćemo svirati!" Svirajte mi "Jesen stiže dunjo moja", jesen rana, nek zazvone tambure u transu. Znam da nije pesma ova za veselje i svatovac, al' ja moram čuti tu romansu! Svirajte mi "Jesen stiže dunjo moja", al' polako, da mi ne bi koja reč promakla. Sklon'te čaše i bokale, razbio bih svet od šale, da je samo slučajno od stakla, dunjo moja... Retko odlazim kući a pisem još ređe, i slike su bleđe i bleđe, pa lepe potiskuju ružne. Al' nekad poručim piće i tako to krene, pa stignem u svatove njene, sve prave su ljubavi tužne. Nikom ne pričam o tome. Brzo dođe taj talas i znam da ću da potonem. Spas mi donose cigani, oni imaju srce, za svakog od nas, briga njih, oni me pitaju šta da sviraju... Svirajte mi "Jesen stiže dunjo moja", jesen rana, nek zazvone tambure u transu. Znam da nije pesma ova za veselje i svatovac, al' ja moram čuti tu romansu! Svirajte mi "Jesen stiže dunjo moja", al' polako, da mi ne bi koja reč promakla. Sklon'te čaše i bokale, razbio bih svet od šale, da je samo slučajno od stakla, dunjo moja... Menuet U pet i petnest je zvonio sat, jednoga jutra na kraju leta. U šest i deset je kretao voz s nekog perona na kraju sveta mene je čekao taj voz... Kraj mojih nogu je spavao pas, rekoh mu tiho, "Hej, beži odatle". Otvorih vrata, izađoh na trem na kom su cvetale bele muškatle. Pomislih, to je, mozda, taj dom. Nije me čula, mirno je snila svoje lepeze i sveće i čipke. Snila je dane, mirne i nežne, k'o crno - bele klavirske tipke. A u životu, sama na svetu, u menuetu tražila spas. Siđoh pred kuću, na prašnjavi put, k'o neki lopov, polako i tiho. Ja nisam bio taj vitez za nju, mada mi govore da sam Don Kihot , al' to je sasvim druga stvar. Bila je zvezda, bila je pesma, svaki dan druga, a večito ista. Snila je dobra stara vremena, i svog Šopena i Baha i Lista. Možda će sama, u grubom svetu, u menuetu naći svoj mir. Od tad je prošao vek ili dva, javi se retko ponekom kartom. I ko zna gde je, ne zelim da zna, koliko čeznem za dalekim martom, kad sam je sreo prvi put. Bila je zvezda, bila je pesma, svaki dan druga, a večito ista. Snila je dobra stara vremena, i svog Šopena i Baha i Lista. A u životu, sama na svetu, u menuetu tražila spas. Još uvek lutam, gde je kraj puta? Pamte me mnoge provincijske pruge. Kriju me mračne, jeftine krčme, noći su, ponekad, puste i duge. Nestajem tada u nekom svom svetu, i menuetu, i menuetu... Lunjo Lunjo, moj stari kofer opet miriše na sive ceste a tvoja soba na mandarine i pržen kesten. I toplo je tu, tu ispod tvog krova. O, dobro je tu, u zamku iz snova, pa sretna ti nova. Lunjo, sad cu ti reći i vise nikom i više nikad: svako je od nas ponekom sličan al' ti si unikat. Pročitaš me, znam, od slova do slova. Prećutiš to, znam, k'o pametna sova, pa sretna mi nova. Ti uvek znaš najbolji način, s tobom lako stižem na tron. Ti si ta nit, taj retki začin koji daje poseban ton. Ti si mali žarobnjak koji donosi spas a svi ti pajaci na pokretnoj traci nek žure bez nas. Lunjo, ako me traže ti slaži da sam odavno mrtav. Spusti roletne i navij sat na sredu, četvrtak. A napolju mraz i magla i zima. A napolju mrak al' ovde sve štima, od kad tebe imam. Ti uvek znaš najbolji način, s tobom lako stižem na tron. Ti si ta nit, taj retki začin koji daje poseban ton. Ti si mali čarobnjak koji donosi spas a svi ti pajaci na pokretnoj traci nek žure bez nas. Ti uvek znaš najbolji način, s tobom lako stižem na tron. Ti si ta nit, taj retki začin koji daje poseban ton. Ti uvek znaš najlepše reči, ti čak i ćutiš više od svih. Ti imas smeh koji sve leči, ti od psovke načiniš stih. Noć kad sam preplivao Dunav Na mostu smena straže, znao sam da me traže, žandara nema koji ne zna moj lik. Zar moja glava vredi sto forinti, gospodo draga? Pod slikom toliko piše, vredi bar krajcaru više. Dobre smo krčme znali, dobre smo konje krali, dobra nas neka zvezda pratila svud. Ostajte zbogom zeleni Karpati, drumovi carski. Dugo sam bio daleko, dal' me poželeo neko? Dolazim, sto dukata donosim, i kašmirsku maramu čudesnih boja. Dolazim, da te opet zaprosim, dok te drugom ne daju, ljubavi moja. Talasi lađe lome, šta srce zna o tome? Srce je ludi husar, pijan i mlad. I te sam noći preplivao Dunav, dubok i strašan. Oprosti velika reko, al' ja sam morao preko! Dolazim... Al' se nekad dobro jelo Nema više, dobri svete, one lepe še'set pete kad smo bili na svečari kod kumova naših starih. Klizio je voz k'o sanke, al' smo stigli do Palanke. Severac je duv'o 'ladan, pa ko ne bi bio gladan? I čim smo stigli viknu kum svoju ženu: "Sido! Postavljaj, bog te vid'o!" Spremila nam kuma naša za užinu paprikaša, pa kolače, krmenadle i par sarmi svakom. Mesto leba mesa bela, princes krofne - vangla cela, suvih šljiva i koljiva i rezance s makom. E, kad se samo setim, al' se nekad dobro jelo, baš. Do večere vreme kratko za kitnikes i za slatko. Da odbiješ, to ne vredi, da se kuma ne uvredi. Naš kum Pera, dipl. agronom, reč o ovom, reč o onom, sve uz vino, porto-gizer, 'di gutljaji sami klize. Taman smo bili gladni kada se začu: "Sido! Večeru, bog te vid'o!" Odjedared - astal šaren, sos paradajz, krompir baren, suve šnicle, ko promincle, kara-batak svakom. Na podvarku ćurka, zna se. Gdi je ćurka, tu je prase. Onda torte, razne sorte i rezanci s makom. Ej, kad se samo setim, al' se nekad dobro jelo, baš! Vejao je sneg po šoru, sedeli smo do pred zoru. Baba reče: "Deder kaput! Radni dan je, 'ajmo na put!" Al' kum Pera odma' skoči: "Šta to vide moje oči? Sido, ne daj nikom kaput! Prvo fruštuk, e, ondak na put!" Ne drema vredna kuma, ne sluša prve petle, brža je od raketle. Nosi vruće 'leba kriške, fafarone, čvarke friške, začas sprema šunke, rena, i pihtije svakom. Pitamo ih: "Ljudi, dokle?!", "Čekaj", kažu, "još šnenokle, i šufnudle i griz-štrudle i rezance s makom!" Hej, kad se samo setim, al' se nekad dobro jelo, baš! I ondak, sat i frtalj, kol'ko je iš'o šinobus, nismo ništa jeli, i kad smo stigli na stanicu odma' kupimo burek, lep, frišak, mastan, sve nam, onako, mast curila niz bradu. Pa ondak opalimo preko toga jednu tepsiju šampita i gajbu piva. Mlakog. Crnog. |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||